Сваки пут када одем у дом за пензионере, преплаве ме помешане емоције. С једне стране осећам огромну радост сазнајући да постоје ови фантастични центри у којима има људи који брину о нашим старијим најмилијима. Поклањају им сву могућу пажњу и њихов рад је вредан дивљења. Али осећам и велику тугу. Стажирао сам у дому пензионера и неко од особља ми је рекао да неки старији нису примали посетиоце месецима.
Врло често идем да посетим свог стрица који је у дому за старе. Добро је негован, помажу му да се пере и храни. Није много стар, али нажалост више није способан да се брине о себи. Он нема жену ни децу, па му се поверити дому за пензионере чинило као најбоља одлука. Он је добро и срећан. Само се мало угојио. Кажу да се добро понаша. Волим да га посетим и понудим кафом. Срећан је због тога и увек ме поздравља са шта има шампион? иако ме најчешће меша са братом.
Домови пензионера и тужни ходник
Да бих дошао до ујакове собе, морам да пређем пола зграде. Улазим лифтом и долазим на спрат између лифта и његове собе постоји ходник у коме увек има много старијих људи у инвалидским колицима. Једва се крећу. Када прођем поред њих поздрављам их са осмехом. Неки ме гледају и узвраћају осмех други ме само гледају не осврћући се, а трећи једноставно не примећују моје присуство. Увек видим исте људе како седе сами.
Неки увек ћуте и погнуте главе увек се питам шта мисле. Како би изгледали њихови животи? Изнад свега, питам се да ли су икада замишљали да се нађу у инвалидским колицима непокретан и изгубљеног погледа истрошеног животом, самоћом, болешћу или свим тим стварима заједно.
Током стажирања упознао сам господина који је делио собу са женом која није радила ништа осим смејала се и викала. Био је то господин који је у почетку био веома насилан. Патио је од Алцхајмер у тако поодмаклој фази да је једва могао да говори.
Једног дана сам предложио да комуницирам са њим. Сео сам поред њега и почео да га питам о његовом животу. Скоро увек се изражавао једносложним словима. Успео је да ме натера да му кажем његову земљу рођења за које намерно нисам ни знао. Мало по мало успео је да извуче из њега још неколико речи. Чак ми се једног дана, упркос можданом удару, осмехнуо.
Они само траже мало љубави
Једног дана чула га је како вришти. Кренуо сам према просторији у којој је он био и тамо сам затекао два помоћника који покушавају да га подигну да га оперу, али он није радио ништа осим да се мучио. Ушао сам у собу чим Када ме је угледао мирно се спустио у столицу. Био сам открио тајну. Имао сам одговор пред очима. Иза тог безизражајног погледа стајао је човек који је само мало тражио наклоност .
За ове људе, примање наклоности и дружења је толико важно да је Геа Сијпкес, директорка Дома пензионера Хуманитас у Холандији, покренула пројекат . 2012. одлучио је да понудити бесплатан смештај студентима у оквиру објекта под условом да проводе најмање тридесет сати месечно са старијим особама које су у њему живеле.
Бол и хендикепи који настају са старењем не могу се избећи, али се нешто може учинити да се побољша живот људи.
-Геа Сијпкес директорка Дома пензионера Хуманитас
Душе које траже везу у дому за старе
И у дому пензионера где сам обављао приправнички стаж и у оном где ми је ујак, могао сам да приметим да Сенка усамљености лебди у многим нашим старима. Стручњаци који раде у овим центрима су затрпани послом и немају времена да буду друштво старијих о којима брину. Међутим, веома ме растужује што знам да неки од њих примају врло мало или нимало посета. У сваком од њих постоји душа која не жели ништа осим повезати се са другима . Самоћа их мало по мало прождире.
Данашње друштво нас учи да вреди чувати само функционалне ствари, све од чега можемо да извучемо неку корист. Жалосно ми је када видим да многе породице поверавају старе у домове за старе и тамо их напуштају, врло ретко их посећују. Наши старији имају живот, имају причу да су жртвовали део свог живота за нас а ми их напуштамо.
Нема сумње да су домови за пензионере одлична алтернатива у многим случајевима и да захваљујући њима многи од наших најдражих старијих људи могу уживати у пуно пажње. Овај чланак има једини циљ да вам отвори очи за усамљеност и напуштеност којој су подвргнути многи наши вољени. Они су остављени на зачељу ових центара као да су терет.
Велико дело домова пензионера
Многе породице а због радних, економских или временских проблема не могу да се брину о правилној бризи о својим старијим рођацима када више нису сами себи довољни. Због тога се врло често одлучују да их повере домовима за старе. Али чим могу, иду у посету да им пруже утеху и друштво.
У таквим ситуацијама, иако исељени из својих домова, старији не доживљавају осећај напуштености. Дом пензионера се претвара у њихов нови дом у коме живе са другим старим лицима и често их посећују чланови породице.
Не смемо заборавити велики посао који су извршили оператери ових центара, али не смемо заборавити ни најмилије који тамо живе. У прошлости су давали све за нас и дугујемо оно што јесмо и имамо захваљујући њима, њиховом раду и образовању које су нам дали.
Бити уз њих када смо им потребни и посветити им исто време које су посветили нама, дајући им да осећају да нису сами и да увек могу да рачунају на нас Захваљујући њима смо на овом свету.
