Као и сваког јутра мој живот поново почиње. Након што сам неко време трчао дуж мора, улазим у туш и укључујем хладну воду. Остајем тамо пет минута док ми ледена вода клизи преко лица и тече по целом телу. остављам отисак својих мокрих ногу на тепиху и Пазим да не испустим ни кап.
У међувремену притиснем бочицу уља за тело фигура огледа се мало по мало као да излази из сна у кругу огледала обележеном паром. Покушавам да се препознам у слици која ми је увек деловала страно. Полако клизим и размазујем уље између капи воде повучених на моје тело не изостављајући ни један центиметар од прстију до ушију.
Моја фигура се постепено одражава као да је изашла из сна
Прелазим на шминку, пратећи сваки корак са савршеним редом као да сликам уникатну слику која ће ићи на аукцију. Прво лице, а затим се фокусирам на очи које имају исти витални израз као а Модиглиани . Истичем облик бадема, обликујући своје трепавице до бесконачности, па чак и даље.
Увек завршим са пуним, добро дефинисаним устима са кармином који ће се више истицати и пркосити светлости дана и годишњем добу. Чешљам косу са савршеним раздјељком на десној страни и праменом косе скупљеним иза уха. Завршавам прањем зуба, чишћењем концем и испирањем пет минута.
И онда последњи додир, два прскања мог омиљеног парфема на свако уво, један на сваки зглоб, други између бутина.
Суштина неморала је склоност да направим изузетак од себе.
-Јане Адамс
Ходам по кући и даље гола и боса по паркету испуштајући исти звук као моја мачка када се креће. Отварам ормар и гледам своју колекцију, од које је већина још увек означена. Ја бирам доњи веш увек координирани и пустио сам да одећа лагано пада на моју још сјајну и влажну кожу.
Отварам фрижидер и припремам смути од сезонског поврћа и воћа, попијем мало и загрејем шољицу зеленог чаја. Одаберем пар ципела са високим потпетицама које ћу носити један од прстенова из моје колекције смарагда на прстењаку десне руке. Смета ми што га видим у комбинацији са бурмом на левој руци.
Узимам актовку, спуштам се до паркинга, седам на мирисни и бриљантни мехур који је мој тамноплави Бентли, укључујем радио и покрећем Офенбахов Баркарол и данас поново одлазим у канцеларију. Понекад пре изласка Заборавим да прочитам поруку коју ми муж оставља код куће сваког јутра. Ако се ово деси, позваћу чистачу да је замолим да отвори. Желим да је мој муж не нађе затворен када дође кући. Цео живот сам био неопрезан све до глупих детаља, чак и до важних детаља.
Када уђем у канцеларију, свој живот стављам на сат навике
Долазим у канцеларију са рецепције пролазећи кроз ред столова који воде до моје радне собе, скала све већег покрета прати сваки мој корак: примећујем како се сваки запослени усправља у столици са лицем и даље обележеним оним типичним изгледом који даје недостатак сна. Поздрављају ме са а осмех у којима увек ценим напетост и страх, због тога се осећам моћно док их видим као јадне.
Мој радни дан увек мора да се одвија на исти начин а мојим сопственим темпом на потпуно ефикасан и одлучан начин без могућности грешке. Напротив, љутим се и крв ми кључа у жилама, понекад и отпустим некога.
Кад дођем кући сипам себи чашу вина и попушим пар цигарета на тераси док посматрам светла највиших зграда у граду испод моје . Муж ме тражи и грли, осећам да ми расте мучнина. Једва чекам да стигне викенд када ћу морати да одустанем због посла, али да будем у загрљају свог љубавника.
Ништа ме не чини лоше, апсолутно ништа, само ретко када видим да се неко смеје осетим да се нешто помера у мени. Не знам када и зашто сам заборавио тај гест. Понекад као сада станем испред огледала и покушам да се осмехнем, али то је у овим тренуцима Више се кварим јер није моје јер се та емоција појављује гротескно тужно .
Тек када видим да се неко смеје, осетим да се нешто помера у мени
Гледајући себе тако обезличеног пред огледалом, мислим да сам само прелепа реновирана фасада која крије порушену зграду, воће вештачки сачувано у просторији које ће се, ако се изнесе на светло, завршити распадањем због недостатка живота. Тек сада када се нађем гола испред себе и пред сваким ко жели да ме чита, осећам се крхкије и рањивије.
Међутим, желим да то виде, желим да то знају, желим да то напишем, викнем сутра чим уђем у канцеларију – Господо, ја сам нико, мртав сам, живим свој живот без мене! – Желим то да викнем на улици и да загрлим свакога ко ме сретне и моли их да ми кажу како могу бити срећни.
Две сузе само две ми се котрљају низ образ. Тада ме обузима нека врста смирености и намеће се питање које би можда могло да предвиди одговор на остала питања: није ли ово почетак проналажења себе тамо где бих желео да будем?
E Само се надам да ми се оклоп сутра када се пробудим неће потпуно затворити настављајући
