И данас сам се пробудио и... туга је дошла да ми каже добро јутро .
Међутим туга . ЈА сам тај који то подржава .
И Нећу дозволити да ме туга обузме. Нећу да радим оно што ми моји кажу муке јер живи захваљујући мени дакле
Осећам се тужно и то сам и ја
Они нису игра добијена а приори. Они су шаховска табла на којој коегзистирају црне и беле фигуре. Привремене сензације које повремено гајим као да воде моје кораке и диктирају све што радим; идентитет увек преовладава. Занимљиво је да ме управо та осећања туге нечему уче. Окупљам се у својој самоћи уз хладну и заглушујућу тишину. слушам себе. Понекад морам да се овако осећам да бих разумео
Нећу доносити никакве одлуке у име туге, али ћу лекције овог осећања задржати за време када се будем осећао храбро. Туга ме је научила толико ствари и толико су важне да не желим да је елиминишем или да нестанем.
Желим да се појави у мени. Док сам жив, желим да га угостим као осећај за себе. Не желим да се претварам и силујем. Не желим државне ударе за свој народ осећања . Сви су валидни јер се из мене рађају и хране се мноме. Ја сам им важан, ја сам протагониста њиховог постојања и захваљујући њима постојим.
Посматрам шта се дешава и шта из њих ниче из ове туге... Ако устанем или паднем. На крају, више не видим себе као обичног човека. То је тренутак највеће повезаности са мојим унутрашњим ја.
Кад тугу доживљавам као нешто природно креативност излази из мојих џепова, мојих ципела, мог изгледа, мојих уздаха. Што је бол већи, то сам већи јер ме по први пут подржавају осећања, а не очекивања.
Туга ме неће спречити да се борим за своје вредности
Моја уверења су мој компас. Остало је само облик који налазим током пејзажа. На путу ћу срести људе који ће мешати доброту са наивношћу, искреност са дрскошћу и тугу са слабошћу. Ништа од овога ме неће спречити да постигнем своје циљеве који су заузврат одраз мојих вредности .
Осећам се добро и срећан сам; али у најсрећнијим тренуцима мог живота увек морам да имам мотив туге, не могу да га избегнем.
-Федор Достојевски-
Сваки дан ћу правити корак напред да их стигнем. Неких дана ће ме моја туга скоро спречити да ногама дотакнем земљу. Други ће ми се чинити као један шетња светлости. Понекад пребрза и необуздана вожња.
Међутим, једног дана сам то понекад схватио у најчистијој радости долазак извесне туге појачава живот пушта корење које ми даје импулс да их заливам, бринем о њима и да их растем. И одатле настају најлепше баште које треба култивисати.
