Када човек схвати, интернализује и схвати да заслужује да буде срећан, живот му се отвара, дани откривају нове могућности, браве се широм отварају и енигме се претварају у кипове од соли које ветар разноси. Ништа нас не може зауставити од тренутка када схватимо да заслужујемо радост док други могу само да покушају да застраше нашу вољу.
Како је рекао Емили Дицкинсон у својим песмама људи игноришу њихову величину док не устану. Занимљиво је да често наше васпитање, друштво и људи око нас више воле да нас виде како седимо покорно, ћутке и послушно.
-Бењамин Франклин-
У ствари, управо се то догодило познатом песнику из Масачусетса чији разочарања страхови и туга су је завршили закључавањем у соби њене породичне куће у Амхерсту, претварајући је из мало више од сенке у веома мршаву фигуру коју су комшије могле да посматрају кроз прозоре. Од свих својих 1800 написаних песама видела је само десетак објављених, док је од људи око себе волела само једну, али ни она ни он никада нису били довољно храбри да направе први корак.
Била су то другачија времена, нема сумње. Био је другачији менталитет. Ипак, колико год чудно изгледало сложен универзум емоција, несигурности и недостатка самопоуздања је аспект који никада не излази из моде. То је као видео који никад не престаје, који нам доноси магију прилике али је пушта, који нас учи шта је срећа, али је одмах одузима, остављајући нам жеље, патњу, сећам се и покајање.
Покајање што се нисам усудио више јер се нисам борио за то што се нисам осећао заслужним за ту непоновљиву прилику јер нисам имао довољно храбрости за ту изгубљену љубав...
Заслужујеш бољи живот
Ана је почела да иде у теретану јер је желела здравији живот. Он тамо иде сваког дана од 19 до 20 часова, али и даље пуши две кутије цигарета дневно. Карло је остао без посла пре 9 месеци. Излази сваки дан да дели биографије, али када дође кући почиње јести на компулзивни начин толико да му се тело приметно променило. Марта је пре месец дана прекинула веома проблематичну везу и одмах се бацила на онлајн ћаскање са опсесивном идејом да пронађе идеалног партнера.
Све су ово примери који се могу сажети у централну идеју да, док налазимо равнотежу у једној области нашег живота, правимо забрињавајуће кораке уназад у другој. Помало као да нисмо у потпуности прихватили да заслужујемо бољи живот а то нас често тера да престанемо да бринемо о себи на пун и здрав начин. Зашто ово радимо? Зашто не покушамо да преузмемо аутентичну контролу над нашом стварношћу да бисмо постигли благостање?
Одговор на ово питање морамо тражити не само у себи прошлост али такође у нашој неспособности да се бринемо о себи, да тражимо психолошко благостање и чак пре него што управљамо својим емоцијама. У три предложена примера видели смо како сваки од ових људи ради неке ствари које добро раде. Један иде у теретану, други тражи посао и последњи је прекинуо компликовану и несрећну везу.
Ипак друга понашања оживљавају те веома уобичајене црне рупе: анксиозност, неизвесност, страх од будућности, немогућност да будете сами, зависност од одређених супстанци... Сви знамо да заслужујемо бољи живот, али не знамо како да задовољимо аутентичне потребе, оне које се налазе у интимнијем и дубљем нивоу нашег бића.
Верујте у себе јер бити срећан није неопходност, већ право
Живот ће нам дати више могућности само ако ставимо једну ногу испред друге да га тражимо. Срећа ће покуцати на наша врата само ако смо пријемчиви, ако смо пажљиви, спремни и изнад свега... вољни. Јер они који допусте да их страхови и несигурности одведу у воду доживеће бродолом на острву изгубљених прилика. Јер они који одустану пред разочарењима пре или касније ће патити од истог физичког и менталног поремећаја на који је себе натерала Емили Дикинсон.
Претпостављам да нисам као Емили Дикинсон која је своје најлепше ствари држала везане на врпци у својој фиоци
-Јефф Бридгес-
У овим временима када су Твитер и Фејсбук пуни таблета за срећу у облику љубазних фраза, постоји нешто што не смемо изгубити из вида. Нешто на шта нас промотери компаније веома пажљиво подсећају позитивна психологија : морамо научити да прихватимо болна искуства не придајући тежину томе колико су она тешка. Отпуштање, разочарење или незгода су догађаји које морамо на силу прогутати. Када једном заронимо у хаотични понор негативних емоција, долази време да се вратимо на површину и урадићемо то јаче него раније. Осећати се важним.
У нашем компликованом свакодневном животу морамо интернализовати чињеницу да људи нису сами заслужују осећати се добро осећати се смирено спознати задовољство, слободу, тријумф и укус радости. Све ове димензије заправо јесу права . Зашто није битно каква је наша историја, одакле долазимо или ко смо... Сви имамо право да будемо срећни и да бирамо како да будемо срећни.
