Ово Даниел Блаке (2016) је британски филм редитеља Кена Лоуча са главним глумцима Дејвом Џонсом и Хејли Сквајерс. Редитељ Лоуч се издваја по филмографији коју карактеришу друштвене драме и сирови реализам са идеолошким призвуком.
Лоучев биоскоп се храни реалношћу и користи аудиовизуелна средства са врло специфичном сврхом: да осуди неједнакости савременог друштва и последице напретка које медији не показују.
Почетком 20. века ратови и револуције велика депресија итд. осмислили су сценарије који су освојили све насловне стране новина. Директори су тако почели да усмерите пажњу на стварност и црпите инспирацију из новина .
Реалистички биоскоп сачињен је од различитих нијанси, ближи је документарном филму и у свакој земљи добија различите конотације. У Француској се, на пример, истиче Жан Реноар, ау Италији са неореализмом, кинематографија ће имати корене у послератном периоду у разореној земљи која нам је дала један од најзанимљивијих покрета у историји кинематографије.
Приказивање стварности каква јесте без шминке или украса једноставно сликањем друштва одређене епохе и одређених места. Лоуч иде стопама других реалистичких аутора и користи свој биоскоп да би покренуо идеолошки инпут и позвао на размишљање о свету око нас.
Натуралистички британски биоскоп који нам је дао наслове као нпр Рифф Рафф (1990) Ветар који тресе Јечам (2006) или о чему се ради у овом чланку
Ја Даниел Блаке: друга страна Европе
Европа, стари континент, је простор који угошћује велики број земаља, мноштво идентитета и култура. Место освајача историје, богатства али и рата и страдања. Идеализовано место где евроцентризам понекад нас спречава да видимо изван наших граница, па чак и да достигнемо стварност која се обликује унутар тих граница.
Европа је синоним за културу прогреса старог и новог; континент пун могућности... или бар тако изгледа.
Ио Даниел Блаке то је прича о обичном човеку оног који се не издваја од суседа човека који свакодневно одлази да зарађује за живот.
А иза обичног човека крије се протест, оштре критике упућене владама, администрацији и онима који би требало да нас штите, а који нажалост не. Будите продуктивни и потрошачи : ово је оно што је потребно; људи који су спремни да ураде све за компанију који се никада не разболе и немају везе.
Шта се дешава када се свет толико промени за кратко време? Шта се дешава са онима који имају више од 50 година, а нађу се без посла и више нису здрави?
Ипак, за државу његова болест није довољно озбиљна да би му омогућила неспособност за рад и стога се нађе у потрази за послом. Међу густом мрежом бирократских препирки, Блејк ће срести Кејти, младу незапослену мајку која једва може да прехрани своју децу. Технолошки напредак и изузетно круто стање поново ће отежати животе ликова.
Реалност и оно што је заједничко
Ситуација Данијела и Кејти није најчешћа, али нису ни изоловани случајеви. Лоацх има за циљ да покаже најгору страну друштва у којој се данашњи човек са послом и кућом често налази стање сиромаштва . И ту лежи магија филма у размишљању да би се то могло догодити било коме од нас сви смо ми Даниел Блаке у одређеном смислу.
Радите и плаћајте порезе купите кућу имајте пун фрижидер: кад остаримо добићемо пензију заузврат. Све је ово нормално, узимамо здраво за готово барем док имамо посао. Као грађани, ми имамо посебне обавезе према држави што нам заузврат нуди душевни мир и стабилност.
Ми смо потребни држави и нама је потребна држава. За сада све ово делује као више него поштена размена. Али шта се дешава када останемо без посла и ионако смо приморани да обављамо своје дужности као грађани? Како да платимо кућу ако немамо пун фрижидер? Загушљива ситуација која тера Лоуча да пријави.
Данијел Блејк ће бити приморан да се суочи са горком бирократијом и мораће да се бори да изађе из ситуације из које је преплављен . Налази се у правом ћорсокаку у слепој улици из које је готово немогуће побећи; здравље га спречава да ради али без рада неће моћи да преживи у друштву где се заиста све купује новцем.
Филм прати пакао савременог града предграђа народних кухиња и маргинализацију у којој се неки људи налазе. И у овом случају, далеко од жеље да осликава стереотип мањина, редитељ приказује просечног човека, Британца чије га је богатство као да га је напустило.
Овде, полазећи од нормалности имена особе на коју се наслов филма односи чини да учествујемо у патњи и наводи нас на размишљање о сопственој улози у друштву.
Даниел Блаке прави лик
Његово име, то име које откривамо већ из наслова, то име тако стварно и тако уобичајено Даниел Блаке је кључна тачка жалбе он је жртва владе. Жртва која би могла бити наш отац, наш деда, наш ујак или чак ми сами. Данијел Блејк је човек у 50-им годинама рођен у 20. веку када паметни телефони још нису постојали и када је реч интернет била непозната.
Свет је направио велике кораке, ослободивши се папира и заменивши га мониторима. Данијел је остављен и не може да користи компјутер и нико га не може спасити. Ако не попуни формуларе, неће моћи да изађе из затвора, али дигитални јаз не зна ништа о очају. Зло оличава власт, жртве су грађани које није био у стању (нити је хтео) да заштити.
Свима нама позната панорама биће у фокусу жалбе савременим градовима ја сам супер место у којој обични грађани трпе суровост својих влада. Портрет равнодушног функционера који ради свој посао јер нема алтернативу; човек заглављен у свету незапослености, болести и сиромаштва. Све ово донело је филму одобравање јавног мњења и критике, као и Златну палму на престижном Канском фестивалу.
Укратко, рефлексија до које нас води никада се не граничи са равнодушношћу: сви можемо бити Данијел Блејк. Сви смо ми нехотице део система који је слеп и глув за наше потребе и који неће оклевати да нас напусти оног тренутка када више не будемо корисни без обзира на разлог.
Нема интересовања за средовечне мушкарце са болешћу, самохране мајке, личне препреке или приватни живот. Једино што је важно је бити продуктиван. Ако не останеш на површини, изгубљен си; ако заостанете, биће тешко започети поново.
Суморна ситуација можда превише обесхрабрујуће, али стварно ; направљен од правог имена и правог идентитета. Ово је портрет који Лоацх слика Ио Даниел Блаке.
Ја Даниел Блаке тражим датум за моју жалбу пре него што умрем од глади.
-Данијел Блејк-
