Са роком Хикикомори упућује се на младе Јапанце који одбијају идеју да напусте своју собу. У јапанској култури, самоћа је одувек била традиционална вредност која представља потрагу за мудрошћу која се односи на сопствену личност, природу и друштвене односе.
У извесном смислу то је била феудална визија, иако позитивна; у садашњем јапанском друштву, међутим, ова конструктивна самоћа се трансформисала у феномен патолошке изолације.
После Другог светског рата, јапанско друштво је почело да доживљава френетични економски развој
Млади су добијали све ригидније образовање које се изродило у образовни систем који је промовисао строгу дисциплину стицања знања науштрб дубљег проучавања комуникативних и психолошких тема у учионицама.
Породице Хикикомори виде своју децу као срамоту као нешто што треба сакрити од својих комшија и породице због страха од скандала који их негативно етикетира.
Суочени са притиском породице и друштва млади Јапанци су полако развили облик изолација непозната западном свету : остају закључани у својим собама месецима или годинама без намере да се врате у стварни свет.
Хикикомори : појава која се шири
Прва особа која је сковала термин Хикикомори био је јапански психијатар Тамаки Сиато у својој књизи из 2002. Хикикомори Ресцуе Мануал. Аутор описује младе Јапанце који се крију у својим собама жртве све гушећег и конкурентнијег образовног система и тржишта рада. Он наводи да је главни проблем везан за лошу комуникацију између родитеља и деце у неким јапанским породицама.
Садашње јапанско друштво
Јапанско друштво се последњих деценија развијало вртоглавом брзином али већ неколико година почиње да се појављује економска криза што је приморало људе да изнесу ригорозне вештине и дисциплину како би се попели на лествици друштва.
Многи од парова који су доживели економски раст имали су једино дете на које су полагали све наде у бољи будући живот, можда пројектујући на њега неке фрустриране жеље сопствене младости.
Породице улажу значајне економске напоре како би њихова деца успела у свету рада тако што ће их уписати у престижне школе са најбољим ваннаставним активностима, терајући их и да раде код куће, а да им не остављају готово никакав простор за разоноду или односе са вршњацима.
Школа у Јапану
Школе у Јапану карактеришу веома захтеван и разноврстан образовни ниво и курикуларни пут. Изграђени су на основу континуираних испита домаћих задатака и стриктног наставниковог надзора над активностима ученика. У многим приликама наступају Јапанци интензивне ваннаставне сесије који укључују читава поподнева и викенде проведене у школа .
Али то није све што се често организују интензивни кампови у оквиру школе па ученици спавају и једу у учионицама изазивајући једни друге на разним темама покушавајући да буду најбољи. Многи од њих не једу док не прођу све тестове којима се подвргну.
Учење никада не сматрајте обавезом, већ приликом да проникнете у прелеп и диван свет знања.
-Алберт Ајнштајн-
Ипак многи од њих никада не успевају да се потпуно прилагоде не постоји ефикасан систем социјалне заштите да помогнемо младима које све више муче ови ритмови.
Однос са вршњацима: конкуренција, недостатак комуникације и угњетавање
Многа од ове деце и адолесцената почињу да на своје вршњаке гледају са неповерењем и опрезом а многи су исмевани због својих лоших резултата у поређењу са групом или због других личних аспеката. Младима не помаже ниједан психолог или социјалног васпитача у школама што неизбежно повећава проблем.
Иза тога виде тржиште лабораторија не као оруђе за постизање личне независности и унапређење нечијих способности, већ као непријатељски терен који се плаше ризика да не буду на нивоу и да не буду у стању да буду продуктивни.
Многи од њих су сами, напети, неспособни да комуницирају под притиском породица и са радном будућношћу која обећава да ће бити превише конкурентна за њихове способности. Ако свему овоме додамо невероватна технолошка експанзија јапанске земље налазимо се пред неизбежним експлозивним коктелом: многи млади људи почињу да се осећају опуштеније у изолацији и стварању виртуелни живот . То је њихов начин да кажу довољно друштву и породици.
Како пронаћи решење за Хикикомори
Породице о Хикикомори своју децу доживљавају као срамоту као нешто што се крије од комшија и породице из страха од скандала који би на њих негативно утицао. Они верују да је ово привремени проблем.
Међутим, ако се млада особа затвори у своју собу недељама, а њени родитељи нису у стању да јасно реше проблем, он има тенденцију да постане хроничан. Млади људи напуштају школу и закључавају се у својој соби у потпуној изолацији. Они једу, спавају и одржавају своју виртуелну забаву унутар та четири зида.
Свет им се чини приступачнијим тако што се односе са другима преко рачунара, гледају филмове, читају манга часописе, играју видео игрице, слушају музику и спавају. Њихова лична хигијена је веома ограничена и сналазе се када је у питању, на пример, шишање коса . Тако пролазе године и епидемија се шири и сада достиже два милиона Хикикомори широм Јапана.
Млади Јапанци су жртве све гушећег и конкурентнијег образовног система и тржишта рада.
Јапанске власти су већ покренуле а план интервенције у циљу заустављања овог огромног генерацијског проблема и траже решења да упознају своје младе људе. Многи психолози указују да је најбоља интервенција породична терапија – неопходно је да породица комуницира са пацијентом како би покушала да га извуче из затвора.
Интеграција у друштво мора се одвијати постепено и много пута су то бивши Хикикомори сада излечен да води и подржава ове младе људе да изађу из свог добровољног заточеништва. Проблем се не тиче социјалне фобије, агорафобије или стидљивост екстремни проблеми уобичајени за друге делове света; начин на који се носимо са тим мора бити другачији.
Најбоље решење је да превентивни карактер: Јапанско друштво мора узети у обзир овај проблем и посветити се томе смањити ниво захтева који се захтева у школама која се често дегенерише у друштвену изолацију младих.
