Када желите да пронађете партнера, морате бити спремни да тражите. Иако изгледа очигледно, многи људи раде управо супротно. Страх, незрелост, невољкост да се обавеже и многи други разлози делују као фактори бојкота у процесу избора партнера.
Важно је разликовати жељу за склапањем пара од императивне потребе за партнером. Ово последње произилази из тешкоће бити сам са собом и из очајничке потраге за неким ко може да попуни ту празнину.
Проналажење партнера и лична усамљеност
Чини се да је лична усамљеност разлог који покреће људе да пронађу партнера. Али ово није добар почетак када се узме у обзир усамљеност негативно стање.
Генерално, бити сам повезан је са девалвацијом нечијег стања. Осећате се нежељено, гурнуто у страну, одбачено, маргинализовано, одбачено, напуштено. Ово стање је повезано са тугом, тјескобом и депресијом.
Овакав начин размишљања је видљив кроз историју, од библијског упутства које каже да није добро за човека да буде сам до стиха иконе песме из 60-их која гласи Веома сам усамљен и тужан у овом напуштеном свету.... На усамљеност се мрко гледају не само они који је доживљавају, већ и на друштвеном нивоу.
Ако усамљеност има толико негативних аспеката, ко може желети да буде сам? Међутим, не постоји апсолутни услов усамљености; можете се осећати сами чак и ако сте са неким.
Усамљеност у пару
Једна од најтежих самоћа са којима се суочава је усамљеност која се осећа у пару. Ова врста усамљености ствара бројне емоционалне недостатке. Овоме морамо додати контекст у којем живимо.
Како године пролазе, друштвени контекст у коме се живи подсећа човека да је остао самац, да нема партнера, да се није венчао, да није засновао породицу, да нема деце итд. Читав низ не-а због којих се људи осећају неадекватним. Ово је посебно тачно када је већина ваших пријатеља у браку, чекају децу или већ имају породицу. Ове ситуације су као огледало које показује шта желите, а шта немате.
Управо овај контекст повећава трагичну слику усамљености и има снажан утицај самопоштовање народа. Суочавамо се са сопственим грешкама са оним што немамо. Као да имате неизмирени дуг. Ово стање се доживљава као неподношљиво и на крају се покушава што пре побећи од усамљености.
Оно што се дешава је да у овом очајничком бекству од усамљености често тежимо да изаберемо особу која може да попуни тај недостатак, тај осећај сама. То нас доводи до стварања духова идеалних пројекција у којима други заправо није друга особа већ нека врста великог екрана на који се пројектују наше потребе.
Таква потреба показује наше недостатке. Међутим, недостатак партнера не значи нужно и недостатке. Генерално, људи који имају недостатке успостављају емоционалне односе засноване на зависности јер нису у стању да живе сами са собом и траже референце у пару. Такође покушавамо да попунимо личну празнину тражећи признање од других.
Важно је имати на уму да ће се ова потреба створити анксиозност које производи одређена понашања. Ово пењање на огледала – изазвано у многим приликама страхом од осамљивања, недостатком признања и ниским самопоштовањем – доводи до избора партнера са којим је тешко имати дубоку везу.
Проналажење партнера из нужде: које су последице?
Када сте присиљени да нађете партнера из нужде, доносите избор који бисмо могли дефинисати као очајнички. То је зато што субјект поставља другог на пиједестал у потрази за признањем од овог другог. То је једна од последица лоше љубави и чини основу отуђења између чланова пара.
Ови очајнички избори су упоредиви са самоиспуњавајућим пророчанствима. Толико се трудимо да не будемо сами да на крају опет останемо сами. Овим паровима је суђено да не трају дуго, враћајући субјект у почетну ситуацију самоће.
Друга верзија усамљености
Међутим, постоји још једна верзија усамљености која нема негативну конотацију и која побољшава наше самопоштовање. То је оно што нам омогућава да се осећамо добро и да уживамо у времену које проводимо сами.
Особа са добрим самопоштовањем је међузависна и недостатак партнера им и даље омогућава да поделе своје драгоцено време. Обично су то људи који нису под стресом због анксиозности или очаја и који уживају у свом времену и цене себе.
Имати ову свест и ценити своје време значи пажљиво бирати када ћете прихватити позив или свесно одлучивати када ћете провести време са неким. Када се осећате добро у себи, цените и цените своје време. Особа стога постаје селективна јер не жели да губи своје време без потребе. Овде се не ради о дефанзиви, то је само у виду опреза.
На крају крајева, први партнер којег имамо је самоћа која није ништа друго до услов без којег не имати однос са другом особом.
Ако желите да изаберете доброг партнера, прво морате успоставити здрав однос са својом усамљеношћу. То значи имати здрав однос са самим собом.
Изаберите партнера јер то желите
Изаберите особу полазећи од зреле жеље одраслих и без да вас то води неуроза даје нам прилику да пронађемо партнера посматрајући и позитивне и негативне аспекте. Желимо да подвучемо да то нису позитивни или негативни аспекти сами по себи, већ се односе на појединца. Стога одговарају на личне и субјективне потребе.
Проналажење партнера зато што га желите подразумева прихватање своје усамљености. Ако се осећам добро сам са собом, мораћу да направим пажљив избор када желим да поделим своје драгоцено време са другом особом.
Прихватање своје усамљености и добро осећање самог су почетна тачка за избор доброг партнера. То такође значи да будемо пажљиви када се нађемо да бирамо партнера у одређеном тренутку нашег живота.
Међутим, изузетан опрез може нас довести до тога да будемо превише селективни у нашем истраживању. У ствари, није неуобичајено да се из одбрамбеног положаја пређе на фобију према вези. У овим случајевима ризикујете да будете сами (усамљеност буди опрезна одбрамбена позиција фобија = усамљеност).
То може изгледати као категорички императив, али ако изаберете партнера из нужде, ризикујете да се нађете у њему токсични однос и у игри лоше љубави. То није исто што желите партнера или вам је очајнички потребан. Постоји приметна разлика између особе која некога жели и особе којој је неко потребан.
Да то објасним метафором, неопходност је као да три дана не једете и седите у ресторану. Очај нас наводи да једемо прву ствар пред собом, на пример хлеб који нам је конобар управо донео. Не чекамо јеловник и када нам га донесу бирамо јело које се најбрже припрема. Напротив, ако смо имали ужину када смо у ресторану прво ћемо наручити предјело, а затим мирно изабрати јело које нам се највише допада.
Осећај доброг себе и своје самоће, иако нису показатељи исправног избора, омогућава нам да бирамо слободно и без журбе. То значи да бирате почевши од релационе симетрије од услова једнакости. Међутим, ако смо очајни, бићемо лако изманипулисани.
Идеализација и реалистична визија
Избор партнера подразумева одабир само једног субјекта (особе коју бирам) али са две личне импликације. У првом се идеализује изабрана личност и посматрају се само оне врлине које узимамо у обзир или им приписујемо. У другом бирате особу каква она заиста јесте са својим врлинама и слабостима.
Ипак, добро је истаћи да у процесу формирања везе као пар идеализација одговара првом периоду док реалистична визија преузима у каснијој фази. Међутим, то се не дешава увек јер би то значило да се пар види у целости; у својим позитивним и негативним аспектима.
За прелазак са идеализације на реалистичну визију потребно је прихватити и разумети аспекте партнера који се не сматрају позитивним (дефекти врлина = право људско биће).
Они који бирају из нужде разматрају само аспекте другог који задовољавају њихове сопствене потребе. Видите само оно што желите да видите и елиминишете остало. На тај начин се негира постојање аспеката који се не допадају и партнеру се приписују карактеристике које он нема и по којима се моделира идеал пара који се жели формирати.
Они који желе да оформе пар и довољно познају себе, објективнији су у избору. Ако знамо ко смо и шта желимо, боље ћемо разумети ко је заправо партнер и шта он за нас представља. Тако ће он бити права а не идеализована особа.
Особа која бира полазећи од жеље види другог у његовој целини, док особа која бира из нужде узима у обзир само идеализоване аспекте.
Очигледно је да ће они који више воле равнотежу између позитивних и негативних аспеката када се заљубе више размишљати о првом што ће омогућити известан степен успеха у љубавним односима. Међутим, није неуобичајено пронаћи људе који, упркос распрострањености негативних аспеката, инсистирају на жељи да буду са особом, доводећи везу до екстремних нивоа.
У овим случајевима живимо чекајући идеалне одговоре и осећамо фрустрацију када се одговори нашег партнера не поклапају са онима које смо очекивали. Они су људи који се заљубљују у духа изграђеног на основу личних потреба. Они углавном своју нелагодност искључују на свог партнера.
То су субјекти који пате јер живе у утопија да другог прилагоди сопственим жељама да га обликују према личним потребама не схватајући ко је он. Партнер се заузврат осећа неадекватним пред захтевима другог: да буде неко ко није.
Љубавна веза може прерасти у везу. То је прелазак са идеалне љубави (или заљубљености) у праву љубав засновану на стварању емоционално зреле везе. Људи који се воле прећутно се слажу око осећаја који имају о разлозима ове љубави и о томе који су карактерни аспекти другог који не подстичу ово осећање. Тако се формира пар.
