Смртна казна (или смртна казна) је погубљење злочинца кога је правда осудила. Ова казна се примењује као кривична санкција у случајевима кривичног дела тзв
Реч је о казни која је изазвала безброј унутрашњих и спољних сукоба у земљама које је примењују или су је некада примениле. Заиста, међународна заједница је усвојила неколико инструмената који то забрањују врста санкције .
У целом овом чланку анализираћемо главне међународне прописе који регулишу примену смртне казне али и извршне поступке.
Законодавство о укидању смртне казне
Током историје, смртна казна је прошла кроз еволуцију како у методама примене, тако иу хипотетичком контексту примене. Тако се од давнина ова казна прописивала у случају конкретних злочина или као решење сукоба између субјеката исте заједнице .
Смртна казна је била стуб на коме су стајала племенска друштва. Био је то оруђе за одржавање мира захваљујући свом одвраћајућем дејству. Међутим у данашње време укинут је у готово свим демократским земљама.
У Италији је смртна казна остала на снази до 1889. године у Кривичном законику (а затим је поново уведена од стране фашизма од 1926. до 1947.). Члан 27 нашег Устава предвиђа следеће: Смртна казна није дозвољена осим у случајевима предвиђеним војним законима о ратовању.
Сходно Закону од 13. октобра 1994. бр. 589 би укинуо једини начин који је учинио примену ове казне прихватљивом проглашавајући га укинутим и Војним кривичним законом.
Алати против спровођења
Међународна заједница је усвојила неколико инструмената који забрањују његову примену:
- Други факултативни протокол уз Међународни пакт о грађанским и политичким правима намењен за укидање смртне казне.
- Протокол уз Америчку конвенцију о људским правима у вези са укидањем смртне казне.
- Тхе протокол број 6 и протокол број 13 Европске конференције за људска права о укидању смртне казне и о укидању смртне казне у свим околностима.
- Тхе Протокол уз Америчку конвенцију о људским правима у вези са укидањем смртне казне.
Стога међународно право предвиђа да се примена смртне казне мора ограничити на случајеве међународног убиства. Ово упркос томе што неколико организација – укључујући Амнести интернешенел – тврде да смртна казна није решење, указујући на потоњу као на симптом култура насиља .
Тренутна ситуација са смртном казном
Данас више од две трећине земаља у свету је укинуло Де јуре или де фацто . Постоји тренд смањења броја погубљења: за 20 година више од 50 земаља је то забранило својим законодавством. 108 држава је укинуло смртну казну, 7 је укинуло у случајевима кривичних дела обичајног права, а 29 држава задржава мораторијум на погубљења. Међутим наставља да се примењује у 55 држава.
Иако је тешко утврдити укупан број погубљења с обзиром на одсуство званичних података у неким земљама у 2018. Амнести интернешенел је забележио 690 погубљења
Погубљење лица која су у време злочина била малолетна
Штавише, неке земље и даље осуђују на смрт људе који су били млађи од 18 година када су починили злочин. Ово се дешава упркос међународном закону о људским правима забрањује примену казне у овим случајевима.
Од 1990. године, Амнести Интернатионал је документовао 145 погубљења малолетника у 10 земаља: Саудијској Арабији, Кини, Сједињеним Државама, Ирану, Нигерији, Пакистану, Демократској Републици Конго, Судану, Јужном Судану и Јемену.
Иако се број погубљења деце глобално смањио, његов значај превазилази емпиријске податке јер ова пракса доводи у питање посвећеност извођача да се придржавају међународно право . У сваком случају, реч је о контроверзној теми која је имала одређену тежину у политичким кампањама земаља попут Сједињених Држава.
