Након отварања очију нема повратка

Постоје ране које уместо да нам отворе кожу, отварају очи. Када се то догоди, нема друге опције осим да покупимо сломљене комаде наше изгубљене среће да поново спојимо своје достојанство. Самољубље неопходно за кретање напред уздигнуте главе и упртог погледа, а да се не осврнете и не преклињете за немогућу стварност...

Овај чин откривања или свести о истини не долази увек након болног догађаја која нас погађа без чекања и без анестезије. Понекад се то деси на сибилински начин након врло кратког времена што на крају много личи на дискретну, али упорну буку која нас на крају убеди у нешто што смо можда већ од почетка сумњали.

У оквиру духовније концепције уобичајено је говорити о ономе што је познато као треће око. То је свакако занимљив и радознао концепт који у својим коренима има много везе са овом истом идејом о којој говоримо. За будизам а хиндуизам у овом оку лежи наша савест и она интуиција која погодује адекватном личном буђењу. Ново стање пажње у којем можемо да уочимо одређене ствари које нам у другим временима измичу.

Јер се можда ради о главни проблем људи: гледамо а не видимо . Понекад се занесемо својом рутином док не нестанемо у незадовољству. Такође је уобичајено дозволити себи да стагнирамо у одређеним односима у којима не дајемо све од себе, а да не схватимо да је оно што добијамо заузврат отров среће.

Отварање очију за ове реалности није једноставно буђење савести, то је чин личне одговорности.

Гледамо, али не видимо: време је да отворимо очи

Сам Аристотел је једном рекао да су наша чула ограничена тек када постоји јасна воља можемо видети стварност јер тада је уму она заиста ступа у контакт са својом околином и детаљима које откривају.

Ово није лако постићи јер захтева намеру, интуицију, критички осећај и пре свега храброст да се сагледају стварне ситуације и околности, а не онакве какве бисмо желели да буду. Рећи да многи од нас у својој стварности настављају са повезом пред очима може изгледати помало пусто, али када људи траже терапеута са циљем да пронађу порекло своје анксиозности, умора, лошег расположења и оне виталне апатије која их лишава енергије и наде, професионалац долази до неколико открића.

Један од њих је гвоздени отпор да се ствари сагледају онакве какве заиста јесу. „Мој партнер ме воли да, понекад се лоше понаша према мени, али онда када све решимо, он је опет дивна особа која ме толико воли. Да, на крају сам морао да оставим ту девојку јер је моји родитељи нису волели, али су увек знали шта је најбоље за мене...

Ми људи често одбијамо да видимо ствари онакве какве јесу из много и различитих разлога. Из страха да се видимо и откријемо из страха да ћемо морати да се суочимо са истином из страха од ње усамљеност да не знам како да реагујем... Ови психолошки отпори су менталне препреке : ограде које делују као одбрамбени механизми који одвраћају срећу.

Не можемо заборавити да је срећа пре свега чин одговорности. Зашто када коначно успемо када успемо да отворимо очи, нема повратка: време је да делујемо.

Како научити отворити очи

Једноставан, практичан и користан начин да научимо да отворимо очи за истину је да дамо свој ум мало одмора. Знамо да то може изгледати као парадокс, али уопште није у питању утишавање, искључивање или уклањање кључева мотора наших менталних процеса. То је једноставно питање успоравања да би се некако окренуло ово треће око о којем будисти говоре.

Показујемо вам кораке које треба да пратите:

Пронађите опуштено место без надражаја који привлаче пажњу ваших физичких чула анксиозност или притисак околине…).

• Када покушате да смирите свој ум, уобичајено је да се одмах покрену досадне аутоматске мисли које су наметљиве и неупотребљиве: ствари које смо урадили, ствари које смо рекли, ствари које су нам се десиле, ствари које су нам други рекли...

• Сваки пут када вам падне једна од ових наметљивих мисли, замислите да се камен баца у рибњак. Замислите како удари у површину воде, а затим нестане.

• Како успемо да контролишемо и оставимо по страни аутоматске и бескорисне мисли, мало-помало ће стизати и друге у које се уписују страхови, узнемирења, па чак и слике похрањене у нашој подсвести и на које нисмо обраћали пажњу (лажни осмех, поглед презира...).

• Време је да размислимо о овим сензацијама и сликама да бисмо се запитали зашто се због њих осећамо лоше. Важан аспект у овој фази је избегавање оправдања и брзе пресуде ( партнер ми је рекао ту погрдну реч јер сам га провоцирао). Морамо видети ствари онакве какве јесу чак и ако нам изгледају окрутне, чак и ако откријемо да су страшно болне.

Да би ова вежба дала резултате и омогућила нам да отворимо очи морамо је радити сваки дан. Пре или касније истина ће доћи до нас да скинемо повез са срца и оне шрафове који су нас затворили и учинили незадовољним.

После више нећемо бити исти и имаћемо само једну опцију излаз и лична обавеза; радуј се нашој слободи и срећи. Остати је сада апсолутно забрањено.