Понекад да боље разумемо шта нас окружује потребан нам је тренутак смирености да бисмо ослушкивали свој унутрашњи глас. Затворите очи и застаните у свету да бисте кренули на путовање кроз мисли, емоције, потребе и вредности. Пречесто се фокусирамо на оно што је споља. Можда је време да се вратиш себи.
Често наилазимо на студије, књиге и чланке који нам објашњавају важност друштвених односа да бисмо били срећни. Имати чврста пријатељства, партнера који нас чини срећним и породицу која нас цени и воли изграђује нас као људе, истина је. Међутим, има оних који, упркос томе што имају све ово и много више, пате од депресије. Зашто?
Оно што недостаје у овим случајевима је унутрашња хармонија осећања доброг према себи. Морате да успоставите везу са својим унутрашњим ја преко којих се преноси самопоштовање, самопоуздање, управљање емоцијама и тако постиже потпуно прихватање своје личности. У супротном неће бити благостања. Нити ће људи око нас бити важни.
Како слушати свој унутрашњи глас
Гете рекао је да је наша стварност тако добро организована да је свако од нас у свом месту иу свом времену у равнотежи и хармонији са свим осталим. Ово може бити тачно све док сте психички добро. Међутим, када је нечији его фрагментиран и слаб, нико не може да се осећа у складу са оним што га окружује.
Спонтано се намеће питање: на шта мислимо када говоримо о унутрашњем гласу и важности унутрашње повезаности? Ови концепти се обично истражују у областима као што је духовност. Са психолошке тачке гледишта, ми се односимо посебно и искључиво на ум.
Ова димензија је све и наше аутентично Ја је оно које је обликује. У том менталном простору налазе се наша савест, мисли, памћење, машта, емоције, личност, страхови и потребе.
Ум је више од обичне креације мозга као што је Хипократ рекао пре 2500 година. Све што јесмо је у нашем уму. Из тог разлога никада не смемо заборавити шта се дешава у њему.
Као Сцотт Барри Кауфман, когнитивни психолог на Универзитету у Пенсилванији и аутор бројних књига о људска интелигенција креативност је наш потенцијал. Ментални живот се не дешава само у нашим мозговима али се такође манифестује у односу на наше тело, дакле на основу тога како се осећамо физички и како се односимо према другима.
Ако то занемаримо, ако не неговамо своју унутрашњу везу, неће бити оне апсолутне хармоније о којој говори Гете. Ево неколико трикова да то постигнете.
Идентификовање осећања и емоција је први корак ка унутрашњој вези
Како нам каже познати неуронаучник Антонио Дамасио емоције долазе из тела, а осећања долазе из ума. Када дођемо у контакт са својим унутрашњим ја, морамо открити све оне реалности које нас се тичу у садашњем тренутку.
Одвојите тренутак да схватите како се ваше тело осећа. Да ли осећате притисак на стомаку, да ли вам срце брже куца, да ли вас боле вилица или врат?
Емоције покрећу физичке реакције које затим путују у ум да дефинишу осећања . Можда је тај бол у стомаку производ страха, анксиозности, фрустрације... Покушајте да идентификујете ове димензије и прихватите их тако што ћете им дати име.
Да ли нам унутрашњи глас помаже или нас трује?
Да бисмо слушали свој унутрашњи глас, морамо затворити очи и чути шта нам мисли морају рећи. И пре свега наш унутрашњи дијалог.
Понекад нас тај глас пати, трује, испуњава страхови и несигурности . Упркос томе, морамо водити рачуна о његовим говорима, његовим изјавама и његовим опсесијама. Ако откријете да се понаша као ваш најгори непријатељ, мораћете да почистите тај дијалог.
Прихватам себе, заслужујем смиреност, заслужујем да се осећам добро
Апсолутно прихватање онога што јесмо и што имамо ублажава велики број непријатности. Ништа није тако утешно као праву количину самопоштовања пустити да тече саосећање, опраштање, самопрепознавање. Све ове димензије лече и подсећају нас да имамо право да се осећамо добро.
Креативност: ка унутрашњој повезаности
Борис Ћирулник Неуролог, психијатар и аутор бројних књига о психологији резилијентности објавио је нови рад у којем нам говори о важности креативности за унапређење унутрашње повезаности и превазилажење трауме.
За овог стручњака у тешким временима ништа није тако катарзично и потребно да се продуби и ослободи оно што је у бићу као књижевност, поезија, уметност и музика. …Свака активност која повезује ум са задатком који нам омогућава да створимо нешто има моћ да метаморфозира бол, ослободи га и заузврат нас поново повеже са самим собом да бисмо се излечили.
На тај начин ћемо успети да ујединимо поломљене делове и постаћемо јачи људи који су слободни и спремни да буду срећни. Запамтимо ово увек.
Живот је луд, зар не? Тако да је узбудљиво. Замислите да сте уравнотежени људи са мирним животом: не би било догађаја, криза, траума које треба превазићи, само рутине, ничега за памћење; не би могао ни да сазнаш ко си. Ако нема догађаја нема историје нема ни идентитета. Људска бића су узбудљива јер је њихов живот луд.
-Борис Ћирулник-
