Бити најбољи постао је један од најважнијих циљева готово сваког човека у садашњем друштву у коме живимо. Још као деца оцењују наш учинак у различитим активностима бројчаним оценама без обзира да ли нам се свиђа оно што радимо или не.
Свако ко успе да буде десетка или деветка у скоро свему постаје најбољи и то му омогућава да постигне заслужено одобравање и аплауз оних око њега.
Обично се због овог одобравања других осећа веома добро у вези са собом. Ко не воли да се његове заслуге признају и вреднују за оно што су постигли?
На супротној страни они који се не истичу у ономе у чему би свако требало да буде добар или веома добар на крају привлаче презир његових сапутника учитељи па чак и сами родитељи. Родитељи који грде или кажњавају своје дете: пошто није успео да буде најбољи, оно никада неће моћи да постане ваљан човек.
Будите најбољи да повећате своје самопоштовање
Када успемо да будемо најбољи, обично нас преплави осећај испуњености. Бити број један повећава наше самопоштовање јер, као што смо раније рекли, бити на највишој тачки изазива дивљење других као и друге позитивне спољне последице којима придајемо велику вредност. Понекад чак и превише.
Када говоримо о позитивним спољним последицама, мислимо на славу и успех новац …елементи којима наша друштва дају немерљиву вредност и за које се морамо борити зубима и ноктима e по сваку цену .
Свако жели да буде најбољи у ономе што ради, јер иначе која је поента? -често се питамо-.
У овом тренутку Када говоримо о самопоштовању, мислимо на сопствено поштовање или љубав коју имамо према нашој личности и свом бићу . Много пута ову љубав према себи повезујемо са одређеним спољашњим карактеристикама, па стварамо зависно самопоштовање.
Волимо се и дивимо се ако смо лепи, високи, мршави, културни, ако имамо посао, партнера... бити најбољи у ономе што радимо. Дакле, мрзимо себе, цензуришемо се и малтретирамо се ако немамо оно што смо навели.
Из тог разлога нема смисла желети да повећам своје самопоштовање састављањем типичне листе мојих врлина и успеха, јер то не би требало да нас наведе да више волимо себе.
Бити најбољи, највреднији, најлепши, најлепши, број један у одељењу је само узбуђивање. Он сам по себи нема никакву вредност и од мање је користи него што мислимо; чињеница је да су нас натерали да верујемо да је бити најбољи највреднији циљ и нажалост скоро сви смо веровали у то.
Немаш га више самопоштовање јер си бољи од друге особе, мање си срећнији због тога. Да је тако, не бисмо знали толико случајева успешни људи са славом и атрактивним новцем који су признали да су веома несрећни и чији су се животи завршили трагичним завршетком.
Колико је познатих спортиста завршило у свету дроге јер нису могли да поднесу тежину сопствених и очекивања оних око себе? Колико је глумаца, певача или уметника извршило самоубиство или умрло као жртве сопственог злостављања?
Шта се десило са уверењем да ће вас бити најбољи учинити особом са здравим самопоштовањем и заузврат веома срећним?
Бити најгори и чак прихватити себе
Жеља да будемо најбољи као што смо видели само нам даје добру дозу анксиозности. Култура настојања да се буде жена и мушкарац од престижа или да се зарађује за живот знојем и сузама само је успела да створи мноштво несрећних људи. Духови који желе да дођу до овог наводно самонаметнутог циља до којег не би требало да дођу јер нисмо дужни и то неће додати бодове на наш семафор срећа .
Поред анксиозности, жеља да будемо најбољи може нас натерати да паднемо у најдубљу депресију ако нисмо у стању да будемо све што желимо.
На крају, једино што добијамо је да наша срећа и наше самољубље постоје као функција споља и нису елементи који јачају у нама. Ако желимо да престанемо да учествујемо у овој ирационалној идеји, онда можемо почети прихватањем себе безусловно. Одобрење и самопоштовање могу бити слични, али су различити концепти.
Здраво одобравање не зависи од тога да ли сте најбољи или најгори, најлепши или најружнији, најинтелигентнији или не. Одобравање се састоји у томе да волимо себе, волимо себе, бринемо о себи, мазимо се без давања тежине ономе што јесмо или ономе што смо постигли. Једноставно се волимо јер смо ваљани људи од рођења.
Ништа изван нас не може нам донети већу или мању вредност као људским бићима јер се људи не мере квантитативном пресудом. Немамо мерило за мерење вредности људи стога су све оцене које они изражавају о нама или које ми изражавамо о другима производ културе: друштвени елемент, али не и стварни.
Позивамо вас на следеће размишљање: замислите да сте најгори у нечему – у свом послу у разреду који се најмање повезује у вашој групи пријатеља – а да се ипак осећате веома срећно и веома опуштено. Да ли је могуће? Па ако са машту способан си да будеш на том месту, сада можеш да кренеш ка њему. Очекујемо да ће то бити путовање пуно дивних открића!
