Зашто волимо да слушамо тужну музику? Има нешто магнетично и привлачно у песмама као што су Сузе на небу од Ерица Цлаптона или ин Алелуја од Леонарда Цохена. То је музичка емоција која, далеко од тога да нас обузима или изазове нелагоду, буди наша најинтимнија осећања, заустављајући свет и омогућавајући нам да се крећемо интроспекцијом нашег Ја...
Не грешимо када кажемо да се на листи најуспешнијих песама увек нађе нека меланхоличног призвука. Пример колико је јединствен колико и занимљив је пример енглеске певачице Адел . Њена музичка каријера заснована је на тој квинтесенцији на тој тузи на том трајном парфему у којем је разочарење ломи, мука и усамљеност прожимају речи попут оних више него познатих. Здраво .
Јесмо ли ми мазохисти? Зато што толико волимо да слушамо Еверибоди Хуртс РЕМ-а и свих оних наслова у којима слушамо петља чак и када смо ми ти који се лоше проводимо? Сам Аристотел је већ у своје време изјавио да музика има дар ослобађања. У овој исконској идеји он је већ антиципирао оно што данас познајемо као емоционалну катарзу, механизам којим себи дозвољавамо да изразимо сложена осећања, сензације и емоције.
Нико није имун на ефекте музике. Мозак је тиме фасциниран. Надаље студије попут оне коју је спровео Универзитет МцГилл у Квебеку, коју води неуропсихолог Валори Сампоор објашњава да би неуронска активност у областима као што је нуцлеус аццумбенс (повезана са наградама) била доказ да музика је важна за људска бића као што је храна или као што су друштвени односи.
Јер ништа се не може поредити
ништа се не може поредити са тобом.
Био сам тако усамљен без тебе
као врабац који не пева.
Ништа не може зауставити ове усамљене сузе да се котрљају
Реци ми драга где сам погрешио?(...)-
- Синеад О'Цоннор. Ништа се не може поредити са 2 У –
Волимо да слушамо тужну музику јер је потребна нашем мозгу
Познаваоци тужне музике тврде да је то једна од најдирљивијих песама у историји Ништа се не може поредити са 2 У у извођењу Синеад О'Цоннор, а написао Принс 1985. Музика, текст и уплакано женско лице у првом плану готово одмах улазе у дубину наш емоционални мозак . Готово је немогуће не бити погођен бесконачним бројем сензација осећањима која са собом носе наша сећања на прошлост, слике са којима се поистовећујемо.
Чињеница да уживате управо у тужним емоцијама изгледа готово контрадикторно. Управо ова премиса (или ова дилема) била је полазна тачка за особље психолога, музичара, филозофа и неуролога на Универзитету у Токију који су одлучили да спроведу серију истраживачких студија на ову тему. Подаци су објављени у часопису Фронтиерс ин Псицхологи и нису могли бити занимљивији. Погледајмо их детаљно.
Тужне песме у нама производе позитивне емоције
Већина нас воли тужну музику, знамо то. Ипак, постоји нешто што смо сви могли да проверимо: после слушања меланхоличне листе песама, не осећамо се лоше. То значи да се не осећамо преплављеним нелагодом од тих пораза од тог бола изазваног раскидом или издајом. Оно што осећамо након слушања - занимљива чињеница - је благостање, олакшање, спокој.
Један од истраживача укључених у ову студију, др Аи Каваками, стручњак за музику и емоције, подвлачи потребу да се доживљена емоција разликује од перципиране или индиректне емоције. Музика има способност да осетимо емоције овог последњег типа: долазимо у контакт са њима, али не патимо од њих. То значи да их не осећамо истим интензитетом као када нас сам живот погоди неочекиваним и поражавајућим догађајем.
Тужне песме имају необичан квалитет повезивања са најдубљим емоцијама, а затим из њих неоштећене. И не само ово: једно настаје у нама осећај благостања .
Тужне песме нас за живот цијепе
Леонард Коен је то рекао сваки пут када је изводио песму Алелуја од Џефа Баклија осетио посебну емоцију. Било је то као проналажење равнотеже у хаотичном свету као што је тражење помирења у сукобу. Дакле, један од разлога зашто волимо тужну музику је тај што нам уноси мало мира, капи интроспекције и потезе емоционалне катарзе.
Ова врста музике је вакцина која нас брани од животних тешкоћа. У ствари, прибегавамо томе као што то чинимо са књигама које нам причају драматичне приче, као када одлучимо да гледамо филм са тужном радњом, али који нам увек оставља поуку. Магија посредних емоција које генеришу ове димензије је искрена и невероватно корисна.
Ова уметничка искуства ослобађају нас правих емоција, оних најкрвавијих и најболнијих које нас тако често паралишу у условима који нису нимало пријатни. Волимо тужну музику јер нам омогућава да се повежемо наше емоционално ја на сигурнији и очигледно лепши начин. Кроз текстове можемо да се вратимо у тренутке наше прошлости плачући за њима, ослобађајући се њихове тежине и враћајући се у садашњост без огреботина.
Можемо се чак и понети лепотом музике и текстова за саосећају са уметником уживајући у тренутку интимности у којем можете ходати кроз овај ванземаљски универзум пун дубоке туге. Без обзира на све, увек излазимо утешени, спремни да дочекамо свој дан снажнијег темперамента.
