Гледање кроз прозор: вежба интроспекције

Време Читања ~1 Мин.

Гледање кроз прозор и пуштање очију да одлутају иза стакла није синоним за губљење времена . Јер понекад они који гледају кроз овај праг немају интерес да виде спољашњи свет, већ желе да се крећу кроз интроспекцију како би дошли до својих унутрашњих светова у потрази за новим могућностима. Неколико менталних вежби може бити здравије од ове.

Хајде да заједно видимо које предности нам може понудити погледај кроз прозор наизглед једноставна активност.

ко зна Едвард Хопер несумњиво ће памтити све слике на којима је жена сама испред прозора . Некад је то хотелска соба, некад спаваћа соба или бар... Слика је увек иста: женски поглед који као да иде даље од стакла и налази се миљама далеко од тог малог простора који га окружује.

Нон

-Волас Стивенс-

У шта гледају ове жене? Одговор је једноставан: све и ништа у исто време . Хопер је био стручњак за стварање расположења и атмосфере на које се утиче емоције није једноставно дефинисати. Светлост, облици, боје: све је морало да фаворизује одређени осећај. Из тог разлога је често користио ресурс прозора у близини својих ликова.

Прозори су прагови за људски ум. Често су незаобилазни ресурс за сваког сањара. Такође за оне којима је потребан одмор након једног дана стресно

Гледање кроз прозор је вежба интроспекције

У свакој учионици основне школе лако је наћи дете које гледа кроз прозор. Они су одсутни, искључени из окружења, али повезани са својим дигресијама и сањарењима. Док одрастамо, ово понашање далеко од тога да буде исправљено и даље траје са ентузијазмом. Међутим, то се и даље не гледа . Јер гледање кроз прозор је синоним за непродуктивност неприсуства у непосредном окружењу у одговорностима које имамо.

Суочимо се с тим, ретко нам је дозвољено да заронимо у своја ментална стања да бисмо знали шта се тамо дешава. Јер ко год то чини, остаје миран, не ствара ништа, ништа не доказује. А ово у друштву оријентисаном на резултате је нешто мање од светогрђа. Можда је из тог разлога гледање кроз прозор вежба коју више волимо да радимо усамљеност . То значи оставити очи у тој сугестивној граници коју ствара стакло да гледате а да не видите шта се дешава напољу.

Хајде да направимо путовање уназад. Не занима нас шта је тамо јер нам је то добро познато: саобраћајне групе људи, град који се креће у уобичајеној рутини... Наш мозак нас привлачи као сидро које дочекују морске дубине . И ту се дешава нешто дивно и корисно за наш емоционални и психички развој.

Живимо у свету опседнутом продуктивношћу, знамо то. Можда смо из тог разлога заборавили на огроман потенцијал који постоји у чину сањарења. Понекад су најважније ствари одлуке најрелевантније настају испред стакла прозора. То је скоро као побуна нашег ума који нам говори да урадимо нешто другачије. То значи да ступимо у контакт са нашим мудрим – али скривеним – Ја да бисмо слушали шта оно жели да нам каже.

Стакло пред којим сањаримо

Психолози који су стручњаци у свету креативности као што су Скот Бери Кауфман и Џером Л. Сингер објашњавају нам у чланку о Психологија данас То данас сањарење остаје мрштена навика . Свако ко изабере да гледа кроз прозор пола сата уместо да настави да ради на свом рачунару је лења особа.

У другој студији коју су спровели ови психолози показало се да 80% менаџера у компанијама попут Адобе сматра да се креативност унапређује кроз континуиран рад и активност . Дакле, радник који у датом тренутку одлучи да остави све да попије кафу на прозору не може да издржи притисак је непродуктиван.

Данас настављамо да повезујемо покрет са перформансом, а пасивност са лењошћу. Стога морамо променити ове перспективе, ове зарђале идеје. Сањарење представља уметност проналажења скривених чуда у мозгу . То значи тренирати ум да га још више прошири интроспекцијом, радозналошћу, симболиком и маштом.

Сви потенцијали који се крију у сваком од нас могу се наћи испред прозора. Гледање кроз прозор у одређено доба дана је исто као и заказивање састанка са самим собом. То значи прећи праг тог често занемареног унутрашњег света. Тај свет коме не служимо и не хранимо га јер спољашњост захтева превише од нас. Данашње друштво жели да будемо хиперповезани и зависни од бесконачних стимуланса.

Зато покушајмо да научимо да поставимо границе и с времена на време идемо до прозора . Пред тим одсјајем где су садржани наши сновима где можемо да завиримо у нашу унутрашњу лепоту и свет пун бесконачних могућности.

Популар Постс