Концепт нормалности: шта то значи?

Концепт нормалности се често и неселективно користи у нашем друштву. када желимо да дефинишемо појам нормалности питање постаје компликовано . Тешко је разграничити шта је нормално, а шта патолошки чудно или бизарно.

Заиста опасан аспект концепта нормалности су конотације повезане са њим с обзиром на то да се у мноштву наврата користи као мера шта јесте или није тачно.

Једноставан начин да се приступи овом термину је супротан нормалном, другим речима патолошки.

Дефиниција патолошког или абнормалног

Дефинисање шта је патолошко увек је било компликовано за психологију због сложености критеријума које треба разграничити . Дебата са којом се психологија још увек бори тиче се тога шта би требало сматрати подложним дијагнози или терапија ; хајде да разговарамо о томе која патолошка понашања треба лечити, а која не, које критеријуме треба следити?

Када је у питању дефинисање патолошког или абнормалног у психологији, обично прибегавамо четири различита критеријума.

4 критеријума су:

Статистички критеријум.

Биолошки критеријум.

Друштвени критеријум. интерсубјективност а друштвено знање успоставља карактеристике којих се нормалност мора придржавати. Овој концепцији можемо приписати снажну историјску црту и културним ; у зависности од ере и културе концепт ће се разликовати.

Субјективни критеријум.

Постављени критеријуми су веома корисни за дијагностиковање и лечење клиничких психолошких поремећаја.

Концепт нормалности према социо-конструктивизму

Тхе социо-конструктивизам . Нормалност би била још једна идеја конструисана у оквиру ове интеракције.

То значи да оно што је нормално не може се третирати објективношћу деконтекстуализованом друштвеном интерсубјективношћу . Другим речима, не можемо говорити о нормалности уопштено већ у оквиру конкретног друштва. Исто важи и за критеријум који се користи за дефинисање патолошког, јер оба спадају у друштвену концептуализацију чудног или абнормалног. Тачка гледишта коју описујемо доноси нам занимљиву и радозналу визију нормалног и може имплицирати једну или другу етичко-моралну дебату.

Све што сматрамо чудним и ненормалним нема разлога да се повезује са проблематичним или негативним расположењем појединца који спроводи наведено понашање. У ствари друштво искључује понашање, идеје или карактеристике означавајући их као чудне или абнормалне.

Стога бисмо могли рећи да је Нормалност је друштвени конструкт који укључује понашања, идеје и карактеристике које су прикладне за живот у друштву. То је облик саморегулација