Пол Вацлавик и теорија људске комуникације

Према аустријском психологу Паулу чак и ако смо тога мало свесни. С друге стране, ми учествујемо од рођења

Мало по мало учимо шта да кажемо и како да радимо, као и многе облике комуникације који постоје у нашем свакодневном животу. Чини се невероватно да тако сложен процес пролази тако непримећено и да се асимилује готово без свесног напора. Оно што је сигурно је то без комуникације бића наводно није могло напредовати или еволуирати у оно што је данас. Који су то механизми комуникације који нам омогућавају да се повежемо и које упркос њиховој важности не узимамо у обзир? Хајдемо дубље у наставку.

Не можете да не комуницирате. -Паул Ватзлавицк-

Паул Ватзлавицк

Паул Ватзлавицк (1921-2007) је био аустријски психолог, референтна тачка за терапија познат и систематичан међународно признат по свом раду Упутства како да учините себе несрећним објављено 1983. Докторирао је филозофију, студирао психотерапију на Институту Карл Јунг у Цириху и био професор на Универзитету Станфорд.

Ватзлавицк са Јанет Беавин Бавелас и Дон Д. Јацксон на Институту за ментална истраживања у Пало Алту развио теорију људске комуникације камен темељац за породичну терапију. У овом другом, комуникација се не примењује као унутрашњи процес који произилази из субјекта већ као плод размене информација која настаје у односу.

Ако узмемо у обзир ову перспективу, није толико важан начин комуникације између нас или да ли је ово друго свесно или не, већ како комуницирамо у садашњем тренутку и начин где утичемо једни на друге . Погледајмо у наставку основне принципе на којима се заснива теорија људске комуникације и које лекције из њих можемо екстраполирати.

5 аксиома теорије људске комуникације

Немогуће је не комуницирати

Комуникација је својствена животу. Овим принципом Паул Вазтлавицк и његове колеге су се осврнули на чињеницу да све понашања они су облик комуникације и на имплицитном и на експлицитном нивоу . Чак и ћутање преноси информације или поруку, што онемогућава некомуникацију. Некомуникација не постоји.

Чак и када ништа не урадимо на нивоу вербални без обзира да ли нешто преносимо или не. Можда нисмо заинтересовани

Комуникација има ниво садржаја и ниво односа (метакомуникација)

Овај аксиом се односи на чињеницу да у комуникацији није важно само значење саме поруке (ниво садржаја), већ је подједнако важно и то како особа која говори жели да буде схваћена и како очекују да је други разумеју (ниво односа).

Када смо у вези са другима, преносимо информације, али квалитет нашег односа може дати другачије значење овим информацијама.

Интерпункција даје другачије значење у зависности од особе

Трећи аксиом је објаснио Пол Вацлавик на следећи начин: Тхе природа односа зависи свако од нас увек конструише верзију онога што посматра и доживљава и на основу њега успоставља односе са другим људима.

Овај принцип је фундаменталан када смо у контакту са другима и требало би да га узмемо у обзир сваки пут када смо у интеракцији. Све информације које дођу до нас се филтрирају

Поред тога, други кључни аспект комуникације је да сваки саговорник верује да је понашање других узрок његовог понашања, док је у стварности комуникација много сложенији процес и не може се свести на једноставну узрочно-последичну везу. Комуникација је цикличан процес у коме свака страна на јединствен начин доприноси модерирању размене.

Дигитални и аналогни режим

Полазећи од теорије људске комуникације, постулира се постојање два начина:

Дигитални режим. Овај облик се односи на оно што се каже кроз речи које су носилац садржаја комуникације. Аналогни режим.

Симетрична и комплементарна комуникација

У закључку са овим аксиомом намеравамо да дамо значај начину на који се односимо према другима : понекад у условима једнакости док други у неједнакости.

Када је однос који одржавамо са другом особом симетричан, крећемо се на истом нивоу; другим речима постоји услов једнакости и једнаке моћи током комуникативне размене али се не интегришемо. Ако је однос комплементаран, као на пример у односима отац-дете наставник/ученик или продавац/купац, наћи ћемо се у условима неједнакости, али прихватамо разлике и тако дозвољавамо да се интеракција заврши.

Ако све ове принципе узмемо у обзир доћи ћемо до закључка да у свим комуникативним ситуацијама важан је сам однос ; односно начин интеракције свих људи укључених у комуникацију а не толико улога појединца.

Као што видимо, комуникација је много сложенији процес него што замишљамо, она представља безброј имплицитних аспеката који се манифестују у свакодневним односима.