Џон Б. Вотсон је познат по томе што је један од очева бихевиоризма. Његова интелектуална референтна тачка био је Павлов, руски физиолог који је спровео прво истраживање кондиционирања. Вотсон је са своје стране створио чувену студију данас познату као Експеримент малог Алберта .
Идемо корак по корак. Иван Павлов је извео веома познат експеримент на неким псима. Може се сматрати једним од најважнијих параграфа уводног поглавља велике књиге која је психологија схваћена као наука. Павлов је идентификовао основне аспекте односа стимуланс-реакција и успоставио принципе онога што је касније названо класичним условљавањем.
Вотсон у његовом експеримент на малом Алберту покушао је да репродукује оно што је Павлов постигао са псима. Другим речима, спровео је експеримент на људима. Тачније, Вотсон је манипулисао тек рођеном бебом да докаже своју тезу.
Наука је несавршена, сваки пут када реши један проблем, створи бар још десет.
- Џорџ Бернард Шо-
Павловљеви експерименти
Иване Павлов био је велики познавалац природе. Након студија разних дисциплина посветио се физиологији. Управо му је физиолошки елемент омогућио да открије условљавање почевши од шеме стимуланс-одговор.
Павлов је приметио да пси знају да морају да једу и пре него што им је понуђена храна. Другим речима, открио је да су се ове животиње припремиле када су знале да се приближава време храњења. Укратко, реаговали су на стимуланс. Управо је ово запажање подстакло Павлова да изведе своје прве експерименте. Тако је научник одлучио да повеже низ спољашњих стимуланса са тренутком оброка који је функционисао као нека врста најаве.
Најпознатији случај је онај са звоном. Павлов је успео да покаже да су се пси приближили када су чули звук звона. То се догодило јер су схватили да је звоњава претходила доласку хране. Ово је пример онога што је Павлов назвао условљавање . Звук (стимулус) је створио саливацију (одговор).
Позадина експеримента Малог Алберта
Вотсон је чврсто веровао у позитивизам. Веровао је да проучавање људског понашања треба да се заснива само на наученом понашању. За Вотсона није имало смисла говорити о несвесним или инстинктивним генетским факторима. Он се бавио проучавањем само конкретно уочљивих понашања.
Вотсон је био истраживач на Универзитету Џон Хопкинс у Балтимору (у Сједињеним Државама). Почело је од претпоставке да се сва људска понашања, или барем велики део, могу приписати учењу заснованом на условљености. Стога се чинило као добра идеја да се покаже да су закључци до којих је Павлов дошао такође применљиви на људска бића.
Тако је заједно са својом сарадницом Розали Рејнер отишао у сиротиште и усвојио дете од само осам месеци. Био је то син једне од медицинских сестара сиротишта која је живела потпуно равнодушно далеко од наклоност и људска топлина. Појавио се као мирно новорођенче и научнику је речено да је у свом кратком животу једва једном заплакао. Тако је почео експеримент малог Алберта.
Експеримент малог Алберта: извор контроверзи
У првој фази експеримента Вотсон је малог Алберта подвргао разним стимулансима. Циљ је био да се идентификује који од ових стимулуса изазива осећај страха. Научник је могао да види да дете осећа страх само у присуству гласних звукова. Ово је била карактеристика заједничка за сву децу. Иначе га ни животиње ни ватра нису плашиле.
Следећа фаза експеримента укључивала је развијање страха кроз условљавање. Новорођенчету је показан бели пацов са којим је беба желела да се игра. Међутим, сваки пут када је дете покушало да се игра са животињом, научник је произвео веома јак звук који га је уплашио. Након што је овај процес поновио неколико пута, дете се на крају плашило пацова. Касније се малишан упознао са другим животињама (зечевима, псима, па чак и капутима од коже или животињског крзна) и реакција је увек била иста: сада је био условљена и плашио се свих ових створења.
Мали Алберт је био подвргнут таквим тестовима доста дуго. Експеримент је трајао око годину дана, након чега је новорођенче од изузетно смиреног прешло у живот у сталном стању анксиозности. Дете се чак уплашило при погледу на маску Деда Мраза коју је принудно додиривало и бризнуло у неконтролисане плаче. На крају је универзитет избацио Вотсона због окрутности његовог експеримента (и зато што је у међувремену започео љубавну везу са својим асистентом).
Друга фаза експеримента се састојала од поништавања условљавања другим речима, било је потребно детету обезвредити да се више не плаши. Ова друга фаза, међутим, никада није спроведена нити се знало шта је са дететом после чувеног експеримента.
У тадашњој публикацији се наводи да је дете умрло у доби од шест година због а хидроцефалус урођене. Тада би резултати добијени из тог језивог експеримента могли бити доведени у питање.
У сваком случају и пре свега због његових високих тврдњи о својим закључцима и због тога што је прекршио практично сваку етичку норму коју научници данас морају да испоштују ако намеравају да спроведу експеримент Експеримент малог Алберта
