
Људе карактерише мноштво противречности. Тешко је да се ови везују само и искључиво за наш идентитет и ништа друго. Чак и изолацијом или покушајем да то урадимо на забаченом месту на земљи да заборавимо на све и на све себе, ми смо већ део свега што смо доживели са тим и са њима.
У само једном дану можемо доживети прави тобоган емоција у нашим односима са другима. Све то може изгледати изузетно смешно, апсурдно и недоследно или невероватно стимулативно, фактор који има своје когнитивне и емоционалне импликације.
Узимајући у обзир оно што је речено, сећамо се једне чувене фразе коју је једном изговорио Сигмунд Фројд :
Стална двосмисленост у нашим односима са људима
Једног дана устајемо и почињемо да разговарамо са старим школским пријатељем. Срећни смо што можемо поново да разговарамо са њом, чини се да све тече савршено. Бар се тако чини јер одједном изговара неочекивано мишљење на тему избеглица.
Желимо да се од тог тренутка удаљимо од тог непримереног коментара на наш начин гледања, желимо да га и даље видимо на исти начин. Међутим, тај коментар нас је забринуо и можемо само да размишљамо о томе шта се догодило.

С друге стране, упознали смо дечака. Идеолошки нам је што ближе. Делимо исте вредности, али још једном интимније однос далеко је од течења . Тишине се смењују, погледи се рашире у хладној слабости и времена се предуго продужују.
Веза је деловала много интересантније на интелектуалном и виртуелном нивоу. А приори успостављене вредности не замењују његов недостатак добрих манира. Иста чврстина и уверење који су нам из даљине изгледали узбудљиви уступили су место само разочарењу. Били смо жртве диктата очекивања и.
Очекивања: увод у наша разочарења
Уроњени смо у сталну контрадикцију између онога што мислимо о другима и онога што очекујемо да ће се десити и онога што се на крају дешава с њима. Непрестано стварамо очекивања која се неколико пута обарају, а ми нисмо у томе
Чини се да је пред толико нејасноћа неуроза непоправљив излаз; Шта радити осим размишљати када ништа не одговара? Питање је: зашто то мора да се уклапа? У којој мери нас флексибилност стартних позиција у односу на друге може учинити срећним? Да ли је морална релативност почетак одсуства принципа или је, напротив, први корак да све буде пријатније?

Питања и још питања тако да се ментална сложеност преводи у једноставније понашање. Морамо да заменимо нашу когнитивну фрустрацију истинском грађанском посвећеношћу, друштвеним активизмом или сарадњом
Порекло наше неурозе у вези личних промена и разлика
Наш недостатак припреме да прихватимо различитост произилази из а образовање на основу страха о цензури и сталном наметању правила како би се избегао друштвени хаос. Хајде да максимално искористимо образовне ресурсе да бисмо избегли катастрофе, а не да стварамо рајеве у којима је нормално живети у миру и у које је могуће наћи уточиште ако се катастрофа икада догоди.
Сходно томе, избегавамо и цензуришемо све о нама што се не поклапа са другима. На овај начин верујемо да се штитимо и дефинишемо, али у стварности остајемо само изоловани, депресивни и фрустрирани. На крају смо огорчени и огорчени на животе других. Понекад се наши велики принципи претворе у свакодневно понашање које оставља много да се пожели.
Желимо комплетан комплет, али прихватање других понекад нам даје мир
Желимо нечији комплетан и савршен комплет, али у стварности не схватамо да када га имамо то не поправља наше грешке. Остављање простора за нешто што се не уклапа је узбудљиво и обогаћујуће, то је суштина која чини овај свет светом: разноликост у најширем смислу те речи.
Прихватање различитости не значи престати бити оно што јесмо и не ићи у жељеном правцу. Да бисте изашли из неурозе, згодно је преиспитати неке аспекте:
- Када дозволимо да нас преплави нелагода због коментара који нам се нису допали, одузимамо простор свему што нас занима и људима који нам доносе благостање у том тренутку нашег живота.

Као коначан одраз могао би бити