Зашто генерално не ценимо самоћу? Зашто већина људи увек радије буде у друштву? Многи избегавају по сваку цену бити сам стога траже сва решења да буду са другим људима. Они се плаше бити сам да ћуте сами са собом и имају велику потребу да буду са неким како се не би суочили са тежином усамљености.
Уместо тога, од усамљености можемо много да научимо, она нас учи и води да је превазиђемо. Учење да будемо сами може нас одвести даље од било које друге компаније, само треба да знамо како да на то гледамо.
Најгорче лице од усамљеност то је тај осећај због којег се осећамо невољено и нецењено. Наметнута и неизабрана самоћа није једна од најпријатнијих околности које можемо да доживимо, али нам може помоћи да много растемо.
Ако се осећате сами, не морате увек да тражите друштво других људи. Понекад вам може помоћи проналажење начина да уживате у овој околности.
Бити сами и слушати један глас, онај о дијалогу са самим собом
Самоћа је ту машина за клесање нашег духа. Стога га можемо користити као средство за јачање нашег личног раста. Бити сам значи слушати само свој глас, тај унутрашњи дијалог због којег се најчешће осећамо непријатно и који покушавамо да ућуткамо буком и друштвом. Ово радимо од када смо постали свесни. Оно што нас заиста плаши није усамљеност, већ оно што имамо да кажемо једни другима.
Ако се осећате усамљено, то је зато што имате лошу пратњу. Не заборавите да је самоћа царство свести.
Самоћа је за дух оно што јесте дијета то је за тело. Ако је истина да је нечујан као светлост, он је такође један од најмоћнијих агенаса. Бити сам је суштински за човека и суштински је за човека. Сви долазимо на свет сами и на исти начин га напуштамо.
Тако у самоћи налазимо само оно што носимо у себи. Тренуци у којима можемо да будемо сами су стога најповољнији за упознавање. Знати како да слушамо једни друге је најбољи лек против страх бити сам.
У самоћи треба да нађете топлину пријатеља који вам нуди друштво које вам је потребно.
Први услов за почетак здравог унутрашњег дијалога је развијање способности разумевања и вредновања себе. Слушање, прихватање и препознавање онога што имамо да кажемо једни другима отвара врата до места добродошлице где се можемо осећати заштићено.
Усамљеност јесте и увек је била централно и неизбежно искуство сваког човека. Најјачи човек на свету је онај који највише стоји сам.
-Том Волфе-
Ако се осећате усамљено, запамтите да нас усамљеност никада не напушта
Усамљеност нас никада не напушта. Ова реченица пуна сарказма крије истину која може постати веома непријатна. Свако бар једном чули смо напуштени . Видели смо да смо приморани да прихватимо болну и дубоку независност. Иста независност коју када нас све друго напусти прима нас у своје уточиште.
Никада нећемо срести некога ко нам прави друштво колико самоћа. Јер ако га слободно бирамо, можемо га користити да управљамо и доведемо у ред оно што мислимо и осећамо.
Верујемо да бити одрастао значи бити независан и не требати нико. Ипак, понекад ова потрага за независности на крају нам штети. Из тог разлога сви ми у неком тренутку у животу осећамо да умиремо од усамљености.
Зато је важно то запамтити када су тренуци у којима се осећамо сами, беспомоћни и напуштени они у којима нам је најпотребније да будемо сами са собом. То су тренуци када морамо да се чврсто загрлимо док не осетимо да смо ту сами са собом. Ово је несумњиво једна од највећих животних иронија.
Лако је живети у складу са мишљењима света. Такође је лако живети у договору са самим собом у нашој самоћи. Али велики човек је онај који међу људима одржава своју независност од самоће са савршеним спокојем.
-Емерсон-
