Око које не види срце које боли. Истина је да нема слепе особе од некога ко не жели да види осим овога то не значи да бол, туга или тјескоба могу магично нестати једноставним затварањем очију . Није довољно пуцнути прстима да бисте променили ствари, морате прихватити бол и научити да се носите са њим.
Ово може бити застрашујуће, али никада неће бити тако лоше као што мислимо. Једно од највећих чудовишта је мисао катастрофа коју често хранимо да бисмо се заштитили од разочарања. А против великих чудовишта се ништа не може учинити осим храбрости.
Како се можемо суочити са оним чега се највише плашимо? Корак по корак, почевши од прихватања наше унутрашње битке, оне која нас тера да поричемо сав бол, оне која нам говори да ништа није у реду чак и ако није. Када признамо и прихватимо болест, пробудићемо наше највеће страхови и стога ћемо бити у позицији да изаберемо најбоље оружје да се суочимо са њима.
Свет је непријатељско место за све, али само они који се с њим суочавају без страха живе свој живот пуним плућима.
Осетићете тежину света
У почетку можемо имати осећај да морамо да носимо тежину света на својим плећима или да све постепено изумире, али схватићемо да само треба да дамо име паници или депресији која живи у нама . Након што научимо да све зовемо својим именом, страхови нестају јер знамо шта се дешава и можемо тражити помоћ у случају претње.
Дати име ономе што осећамо не значи свести стварност на неколико једноставних детаља који се уклапају у етикету. Није чак ни ваљан изговор да се кријемо када погрешимо или дефинишемо себе. Тхе име то је само мали део нас који нас употпуњује али не дефинише јер смо много више .
Давање имена емоцијама не значи заборављање контекста проблема, подршке других или сопствених ресурса. То је једноставан начин да се разграничи скуп емоција, мисли и понашања која би иначе била компликована за разумевање.
Поједностављење, међутим, не значи заборавити да се иза имена, страха или чудовишта крије особа са својим особеностима . Особа која пати и која је уз то храбра, особа којој је пре свега потребна подршка и разумевање.
Не губите време негирајући стварност
Не смемо губити време негирајући реалност. Шта је најгоре што може да нам се деси ако признамо и прихватимо оно што нам се дешава и престанемо да избегавамо животна искуства? На хоризонту се отвара прилика: почећемо да живимо интензивно.
Дакле, наше мисли неће бити састављене само од чудовишта, већ и од света пуног могућности, било добрих или лоших. На овај начин ћемо се упознати на свим нивоима и безусловно ћемо прихватити једни друге. Најважнији аспект је, међутим, да схватимо да смо јачи него што смо мислили.
Наравно да ћемо се плашити, али имаћемо хиљаду оружја за борбу против тога. Осећаћемо бол, али ћемо осетити и интензитет наклоности и топлине људи око нас. И схватићемо да диктатура којој се покоравамо када се претварамо да живимо живот без бол То је оно што нас највише боли боли нас јер пориче део наше стварности.
Није срећан онај ко не осећа бол, већ онај ко препознаје и прихвата своје емоције. На нама је да прихватимо оно што осећамо и да се суочимо са тим. Резултат ће увек бити извор наде за нас, наде коју ћемо поделити са ким желимо.
