Срећа одложена: Бићу срећан када…

Одложена срећа дефинише ментално стање које доживљавају многи од нас. То је тај услов који нас наводи да кажемо фразе попут: Мој живот ће бити бољи када коначно променим посао Када дођу празници радићу ствари које волим. Када положим испит, моћи ћу да будем са људима који ми толико недостају итд.

Зашто говоримо ове ствари? Зато што наш мозак мисли да ће све бити боље када урадимо или постигнемо одређене ствари. Али који је механизам којим се присиљавамо да одложимо своје благостање и своје задовољство? Многи ће рећи да је то чиста и једноставна самопотреба, други да сва ова понашања нису ништа друго до ефикасан начин самосаботажа .

Стављање наше среће на чекање мислећи да ће будућност имати боље ствари за нас је облик фабулације. То је начин да помрачимо нашу садашњост и да будемо заслепљени фатумом идеалног сутра.

Да имам више новца био бих срећан. Док не смршам, нећу више ићи на плажу. Овакав начин размишљања гради невидљиви зид који потпуно искривљује право значење речи срећа.

Одложена срећа је погрешна процена која је лоша за ваше здравље

Живимо у времену у којем делу наших мисли и жеља претходи реч Ако. Да имам више новца све би било боље Да сам добио то унапређење на послу имао бих бољи статус и показао другима за шта сам способан Да сам привлачнији Лакше бих нашао партнера. Поставите овако свака од ових реченица нам изазива непотребну патњу која нас удаљава од нашег благостања.

Психологија ову реалност дефинише као синдром одложене среће. Ова дефиниција идентификује понашање у коме људско биће увек чека да се деси одређена околност. Јасно је да је понекад ово чекање оправдано, посебно када улажемо време и труд да постигнемо нешто конкретно: друштвени живот ограничавам на учење јер ми је циљ да положим испит.

У овом случају одлагање одређених активности има разумно објашњење и сврху. Међутим Синдром одложене среће настаје када циљ није ни разуман ни логичан. У овим случајевима сваки аргумент иде против нас самих и подстиче нелагоду и патњу. Пример би био када је понедељак и већ размишљамо о викенду. Други би могли бити они који мисле да ће све бити боље када ће изгубити тежину и његов физички изглед ће се променити.

Они који одлажу и они који одлажу то чине зато што не прихватају или нису задовољни садашњим тренутком или зато што се не баве или не знају да искористе потенцијале овде и сада.

Зашто одлажемо своју срећу?

Колико год појам срећа био распрострањен са психолошке тачке гледишта, врло га је лако дефинисати. То значи прихватити, волети, бити добар према себи и бити задовољан оним што имаш. То значи имати сврху у животу, уживати у доброј мрежи социјалне подршке и ефикасним менталним ресурсима за суочавање са потешкоћама. Ништа више и ништа мање.

Незадовољство својом личношћу и имовином.Особа увек жели нешто што му недостаје нешто за шта мисли да је боље од онога што има.

Иза потребе да застанемо са својом срећом мислећи да ће доћи нешто боље крије се страх.Страх од суочавања са оним што боли у датом тренутку доводи до несигурности и непостојања храброст да се промени оно што нам се не свиђа. Све ово мора да се решава овде и сада са одговорношћу и храброшћу.

Срећа је одложила коња који трчи за шаргарепом коју не може да дохвати

Клајв Хамилтон професор филозофије на Универзитету Цхарлес Стурт у Аустралији написао је студију под називом Синдром одложене среће (Синдром одложене среће) у коме излаже неке веома занимљиве појмове. По њему садашње друштво нас претвара у оног коња који никако да стигне до шаргарепе.

Увек тражимо нешто нематеријално што ретко успевамо да постигнемо, али што јако желимо. А ми то желимо јер нисмо срећни. Узроци ове непријатности су Рад услове у којима живимо, потрошачко друштво које нас непрестано тера да верујемо да су нам одређене ствари потребне да бисмо се осећали добро (на пример бољи телефон, одевни предмет одређене марке, нови аутомобил итд.).

Други фактор је мало времена које имамо на располагању. Имамо мало времена да се повежемо са самим собом због својих хобија или људи које волимо. Према др Хамилтону, требало би да будемо мало смелији, да се више усуђујемо и доносимо нове одлуке да бисмо постигли благостање и водили живот који је више у складу са нашим укусима и потребама. Морамо престати да трчимо и размишљамо о сутра. Морамо да станемо и да се нађемо у садашњости.